Проф. др Војислав К. Стојановић

Медицински факултет

Проф. др Војислав К. Стојановић рођен је 1906. године у Нишу, од оца Крсте и мајке Зорке Вучковић, где је завршио основну школу и гимназију. На Медицински факултет у Београду уписао се 1924. и завршио га 1929. године. У току студија, три године радио је као студент-асистент на анатомији, а касније као лекар. У току специјализације, професор Стојановић је по обавези ступио у војну службу и вршио дужност секундарног лекара. По завршеној специјализацији радио је као шеф Хируршког одељења Косовске сталне војне болнице. Године 1938. поднео је оставку и постао шеф Хируршког одељења Бановинске болнице у Прокупљу.

Од 1941. године до Ослобођења учествовао је у НОБ-у. Године 1944. постао је главни хирург Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију, а 1945. је постављен за управника Глане војне болнице у Београду. Руководио је хируршком службом на Сремском фронту. Године 1945. постао је главни хирург Главне војне болнице у Београду, а 1948. и главни хирург ЈНА. Демобилисао се септембра 1949. као санитетски пуковник у резерви.

Носилац је Партизанске споменице 1941., Ордена заслуга за народ првог реда, Ордена француске Легије части, носилац је Октобарске награде града Београда за 1962. годину, Седмојулске награде 1969. и награде АВНОЈ-а за науку 1976. . Носилац је медаље универзитета у Стразбуру, медаље Академије наука имена Вишњевског у Москви, медаље Humbolt -овог универзитета, медаље универзитета у Глазгову, медаље Института Академије медицинских наука за хирургију срца и крвних судова и Научног друштва хирурга СССР-а, затим медаље “ Purkinija “ чехословачког удружења хирурга.

Године 1946. изабран је за управника тадашње IV хируршке клинике, затим за управника новоосноване Друге хируршке клинике, и на тој дужности остаје све до одласка у пензију 1977. године (у својству научног саветника Медицинског факултета и II хируршке клинике). Марта 1955. изабран је за редовног професора, а 1956. године за Шефа катедре хирургије Медицинског факултета у Београду. Био је председник Савеза удружења универзитетских наставника и других нучних радника Југославије, председник Међународног удружења универзитетских професора и доцената (IAPUL) и председник Европског друштва за кардиоваскуларну хирургију.

Иницијатор и оснивач Научног друштва Србије 1969.године и његов први Председник. Оснивач је кардиоваскуларне хирургије у Београду и Србији, а такође и један од оснивача Европског друштва за кардиоваскуларну хирургију. Члан је Европског друштва за експерименталну хирургију, члан Међународног хируршког друштва; члан је или почасни члан, бројних друштава и других медицинских и хируршких организација Француске, Италије, ДДР, чехословачке, СССР.

Такође, био је и члан редакције неких од медицинских часописа у тим земљама, а и код нас. Године 1980. изабран је за члана Националне Медицинске Академије Француске.

Стручна и научна активност проф. Стојановића односи се на радове из ових области хирургије. Објавио је преко 480 радова, од којих у земљи око 300, а у иностранству око 180. Поред наведених радова публиковао је књиге: Ратна хирургија (у више издања): поред 2 енглеске књиге професор Стојановић је једини у свету описао општи и специјални део ратне хирургије на 1400 страна – Хируршки практикум (коаутор) – Новине у хирургији ендокриних жлезда – Дијагностички критеријуми за оцену радне способности у хирургији (коаутор).

Посебно треба истаћи књигу „Кардиохирургија урођених срчаних мана и великих крвних судова“ (1988. године), животно дело једног еминентног хирурга који је у њему постигао успешну симбиозу научних достигнућа светске литературе у овој области са својим богатим личним искуством.

Поред бројних радова, које је излагао на конгресима у земљи и иностранству, био је главни референт на следећим конгресима у земљи: на VIII конгресу хирурга Југославије 1951., на Конгресу лекара у Нишкој бањи 1955., у Врњачкој Бањи 1964., у Приштини 1966., у Сарајеву 1967. године.

На иностраним скуповима био је: главни референт на конгресима у Копенхагену, Риму, Амстердаму, Стразбуру, Паризу, Њујорку, Лондону, Москви, Берлину и другим градовима. Лично је позиван да врши демонстрационе операције и предавања у Француској и Италији. По позиву је држао предавања као visiting professor у Француској, СР Немачкој, ДР Немачкој, Италији, Енглеској, Либији, САД и СССР.

Неколико пута је позиван од стране УНЕСКО-а ради помоћи у решавању проблема из области наставе и високошколских установа (члан Комисије експерата, са задатком за припрему конференције министара просвете у Бечу 1967. године, учесник конференције по питању стандардизације диплома у Москви 1968. године, итд.).

Као посебно оригиналне доприносе треба истаћи: успешну експерименталну примену локалне хипотермије у хирургији отвореног срца, која је касније у свету уведена као рутинска метода. Сопствени и оригинални поступак за комисупротомију код митралних стеноза са сопственим инструментом познатим под именом „жичани валвулотом“. Дао је оригиналне концепције и успешну клиничку примену у хируршком лечењу урођених стеноза плућне артерије операцијом на „сувом срцу у нормотермији“.

Увео је оригиналну концепцију и успешну експерименталну и клиничку примену (међу првима у свету) алопластичне трансплантације, код повреда вена у циљу успешног што дужег обезбеђења крвотока кроз главно стабло и касније успешно развијање колатерарне мреже, као и метода премошћавања оклудираних артерија, посебно код десног срца.