Prof. dr Vojislav K. Stojanović

Prof. dr Vojislav K. Stojanović rođen je 1906. godine u Nišu, od oca Krste i majke Zorke Vučković, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Medicinski fakultet u Beogradu upisao se 1924. i završio ga 1929. godine. U toku studija, tri godine radio je kao student-asistent na anatomiji, a kasnije kao lekar. U toku specijalizacije, profesor Stojanović je po obavezi stupio u vojnu službu i vršio dužnost sekundarnog lekara. Po završenoj specijalizaciji radio je kao šef Hirurškog odeljenja Kosovske stalne vojne bolnice. Godine 1938. podneo je ostavku i postao šef Hirurškog odeljenja Banovinske bolnice u Prokuplju.

Od 1941. godine do Oslobođenja učestvovao je u NOB-u. Godine 1944. postao je glavni hirurg Glavnog štaba NOV i POJ za Srbiju, a 1945. je postavljen za upravnika Glane vojne bolnice u Beogradu. Rukovodio je hirurškom službom na Sremskom frontu. Godine 1945. postao je glavni hirurg Glavne vojne bolnice u Beogradu, a 1948. i glavni hirurg JNA. Demobilisao se septembra 1949. kao sanitetski pukovnik u rezervi.

            Nosilac je Partizanske spomenice 1941., Ordena zasluga za narod prvog reda, Ordena francuske Legije časti, nosilac je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1962. godinu, Sedmojulske nagrade 1969. i nagrade AVNOJ-a za nauku 1976. . Nosilac je medalje univerziteta u Strazburu, medalje Akademije nauka imena Višnjevskog u Moskvi, medalje Humbolt -ovog univerziteta, medalje univerziteta u Glazgovu, medalje Instituta Akademije medicinskih nauka za hirurgiju srca i krvnih sudova i Naučnog društva hirurga SSSR-a, zatim medalje “ Purkinija “ čehoslovačkog udruženja hirurga.

            Godine 1946. izabran je za upravnika tadašnje IV hirurške klinike, zatim za upravnika novoosnovane Druge hirurške klinike, i na toj dužnosti ostaje sve do odlaska u penziju 1977. godine (u svojstvu naučnog savetnika Medicinskog fakulteta i II hirurške klinike). Marta 1955. izabran je za redovnog profesora, a 1956. godine za Šefa katedre hirurgije Medicinskog fakulteta u Beogradu. Bio je predsednik Saveza udruženja univerzitetskih nastavnika i drugih nučnih radnika Jugoslavije, predsednik Međunarodnog udruženja univerzitetskih profesora i docenata (IAPUL) i predsednik Evropskog društva za kardiovaskularnu hirurgiju.

            Inicijator i osnivač Naučnog društva Srbije 1969.godine i njegov prvi Predsednik. Osnivač je kardiovaskularne hirurgije u Beogradu i Srbiji, a takođe i jedan od osnivača Evropskog društva za kardiovaskularnu hirurgiju. Član je Evropskog društva za eksperimentalnu hirurgiju, član Međunarodnog hirurškog društva; član je ili počasni član, brojnih društava i drugih medicinskih i hirurških organizacija Francuske, Italije, DDR, čehoslovačke, SSSR.

            Takođe, bio je i član redakcije nekih od medicinskih časopisa u tim zemljama, a i kod nas. Godine 1980. izabran je za člana Nacionalne Medicinske Akademije Francuske.

            Stručna i naučna aktivnost prof. Stojanovića odnosi se na radove iz ovih oblasti hirurgije. Objavio je preko 480 radova, od kojih u zemlji oko 300, a u inostranstvu oko 180. Pored navedenih radova publikovao je knjige: Ratna hirurgija (u više izdanja): pored 2 engleske knjige profesor Stojanović je jedini u svetu opisao opšti i specijalni deo ratne hirurgije na 1400 strana – Hirurški praktikum (koautor) – Novine u hirurgiji endokrinih žlezda – Dijagnostički kriterijumi za ocenu radne sposobnosti u hirurgiji (koautor).

            Posebno treba istaći knjigu „Kardiohirurgija urođenih srčanih mana i velikih krvnih sudova“ (1988. godine), životno delo jednog eminentnog hirurga koji je u njemu postigao uspešnu simbiozu naučnih dostignuća svetske literature u ovoj oblasti sa svojim bogatim ličnim iskustvom.

            Pored brojnih radova, koje je izlagao na kongresima u zemlji i inostranstvu, bio je glavni referent na sledećim kongresima u zemlji: na VIII kongresu hirurga Jugoslavije 1951., na Kongresu lekara u Niškoj banji 1955., u Vrnjačkoj Banji 1964., u Prištini 1966., u Sarajevu 1967. godine.

             Na inostranim skupovima bio je: glavni referent na kongresima u Kopenhagenu, Rimu, Amsterdamu, Strazburu, Parizu, Njujorku, Londonu, Moskvi, Berlinu i drugim gradovima. Lično je pozivan da vrši demonstracione operacije i predavanja u Francuskoj i Italiji. Po pozivu je držao predavanja kao visiting professor u Francuskoj, SR Nemačkoj, DR Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Libiji, SAD i SSSR.

            Nekoliko puta je pozivan od strane UNESKO-a radi pomoći u rešavanju problema iz oblasti nastave i visokoškolskih ustanova (član Komisije eksperata, sa zadatkom za pripremu konferencije ministara prosvete u Beču 1967. godine, učesnik konferencije po pitanju standardizacije diploma u Moskvi 1968. godine, itd.).

            Kao posebno originalne doprinose treba istaći: uspešnu eksperimentalnu primenu lokalne hipotermije u hirurgiji otvorenog srca, koja je kasnije u svetu uvedena kao rutinska metoda. Sopstveni i originalni postupak za komisuprotomiju kod mitralnih stenoza sa sopstvenim instrumentom poznatim pod imenom „žičani valvulotom“. Dao je originalne koncepcije i uspešnu kliničku primenu u hirurškom lečenju urođenih stenoza plućne arterije operacijom na „suvom srcu u normotermiji“.

            Uveo je originalnu koncepciju i uspešnu eksperimentalnu i kliničku primenu (među prvima u svetu) aloplastične transplantacije, kod povreda vena u cilju uspešnog što dužeg obezbeđenja krvotoka kroz glavno stablo i kasnije uspešno razvijanje kolaterarne mreže, kao i metoda premošćavanja okludiranih arterija, posebno kod desnog srca.