Проф. др Андрија Б. Стојковић

Проф. др Андрија Б. Стојковић, професор (у пензији од 1990. године) рођен је од мајке Катарине (рођ. Стевановић) и оца Богомира, 1924. године и Чачку, где је завршио основну школу и гимназију са матурским испитом 1943. године. Од страних језика говори француски и руски а служи се немачким, енглеским и латинским језиком. Дипломирао је филозофију на Универзитету у Београду 1949. године. Одбранио је докторску дисертацију под насловом „Лењин о формалној логици“ коју је радио под менторством проф. Душана Недељковића, а одбранио пред комисијом чији су чланови били Милош Н. Ђурић, Душан Недељковић, Владимир Филиповић, Маријан Ткалчић и Стјепан Патаки, на Филозофском факултету у Београду 1951. године.

Био је професор београдских гимназија (1950-54), затим асистент (1954), доцент (1960), ванредни професор теоријске филозофије на Филозофском факултету (1962-75). Као редовни професор предавао је Основе филозофије и Филозофију природних наука на Природно-математичком факултету у Београду од 1975. до пензионисања 1990. године. Као хонорарни наставник предавао је на редовним и последипломским студијама у Високој школи политичких наука у Сарајеву, на Пољопривредном факултету и у Центру високих војних школа у Београду.

Један је од оснивача и члан: Филозофског друштва Србије, Друштва за филозофију и историју наука и Хегеловог друштва, и члан Међународног Хегеловог друштва (Internationale Hegel-Gesellschaft, Salzburg-Berlin ). Био је коуредник часописа: „Филозофски преглед“ (1953-55), „Филозофија“ (1957-64) и „Дијалектика“ (Часопис за методолошко-филозофске проблеме математичких, природних и техничких наука, 1966-89), «НУС» (1985-90) и «Нова мисао» (1989-90). Са рефератима учествовао је на више од 60 југословенских и међународних скупова филозофа универзитетског и академијског нивоа. Одржао је око хиљаду јавних предавања у више од 100 места Југославије. Члан сарадник је од 1985. године и стални члан сарадник Матице српске од 1995. године и члан Удружења књижевника Србије од 1997. године.

Објавио је истраживачке радове из следећих области: 1. Теоријска филозофија, 2. Историја филозофске и друштвене мисли у Србији и Југославији, 3. Филозофија наука, 4. Педагогија, дидактика, школство, и 5. Филозофска библиографија.

Поред 45 књига и брошура, објавио је више од 150 расправа, студија и научних огледа, 350 мањих чланака и критичких осврта и већи број осталих стручних и књижевно-критичких написа. Радови су му објављивани и нашли одзива на руском, пољском, словачком, македонском, словеначком, мађарском, француском, кинеском, енглеском, немачком и румунском језику. Већи број расправа објавиле су му Српска Академија наука и уметности, Црногорска Академија наука и уметности, Македонска Академија наука и уметности и Југословенска (Хрватска) Академија знаности и умјетности.

Значајније књиге проф. Стојковића су:

(1) Лењин о формалној логици (1959). Лењин хуманист и дијалектичар (1976, 1978). Дијалектички материјализам (1962. и 1967, коаутор Б. Шешић). Основи марксистичке филозофије (1973-85, 8 издања). Класификација на науките (1963). Увод у филозофију природних и математичких наука (1975). Филозофско-социолошки списи (1984).

(2) Почеци философије у Срба. Од Саве до Доситеја на основама народне мудрости (1970). Развитак философије у Срба 1804-1944. (1972). L´évolution de la philosophie serbe (1977). Бранислав Петронијевић I. (1989). Животни пут Доситеја Обрадовића (1989). Философски погледи Доситеја Обрадовића (1980). Филозофски погледи Владимира Јовановића (1972). Милан Кујунџић Абердар. Филозофска и друштвено-политичка схватања (1977). Филозофски и друштвено-политички погледи Јована Жујовића (1982). Филозофски погледи Милутина Миланковића (1988).

(3) Српски народ на размеђу Истока и Запада. Прилози историографији, историологији и историозофији (1998). Филозофија историје код Срба до 1941. (1999). – (4) Чачанска гимназија 1837-1987. (коаутор Б. Ковачевић, 1987). Како ћеш постићи успех у школи. (Из методике и технике умнога рада) (1956). Основе методике наставе марксистичке филозофије у ВАКОВ (коаутор Б. Самоловчев, 1984).

Као најважније научно-филозофске доприносе проф. Стојковића као кандидата Одељења друштвених наука САНУ за дописног члана САНУ 1983. године, референти Душан Недељковић, Јован Ђорђевић и Радомир Д. Лукић истакли су: „Његову изузетно вредну и даровиту научно-истраживачку личност и карактеристичну уједно самосвојност, оригиналност и колективност, као и изузетно богатство самог његовог научног дела на многим пољима марксистичке филозофије у њеном бурном развитку последње три деценије, од оригиналне Стојковићеве докторске тезе Лењин о формалној логици до данас, кад његово дело већ код нас и у свету делује као једно од незаобилазних и врхунских у многим горућим питањима данашњице.” Додајемо овде још и то да је ово широко потврђено бројним студијама. Треба рећи да је проф. Стојковић важне доприносе дао историји филозофске и друштвене мисли а нарочито филозофији историје код Срба и Југословена.

Својим многобројним темељним истраживањима на основама архивске грађе и других релевантних докумената проф. Стојковић је обухватио целокупан развитак српске филозофске и друштвене мисли од њеног почетка до данас, посвећујући пажњу не само њеним великанима већ и покретима и филозофским писцима. Критика је позитивно оценила и његове радове из методике, дидактике и нарочито из историје нашег школства, као и из филозофске библиографије». –   Поводом 70-год. његовог живота, Хегелово филозофско друштво одржало је научни скуп чија су саопштења објављена, (Живот и дело Андрије Б. К. Стојковића, Београд, 2000. стр. 63) са рефератом академика Драгутина Лековића и проф. Радмиле Шајковић и Глигорија Зајечарановића којим се А. Стојковић поново предлаже за дописног члана САНУ.