Проф. др Љубисав М. Ракић

Проф. др Љубисав М. Ракић, редовни професор Медицинског факултета у Београду, рођен је 1931. године у Сарајеву, од оца Миодрага и мајке Вукосаве Николић. Ту је завршио основну школу, а гимназију у Београду 1949. године. Медицински факултет у Београду је завршио 1955. године, као један од првих студената у својој класи. У току студија, био је демонстратор на физиологији 4 године и суделовао је у истраживачком раду. По дипломирању, запослио се као асистент за предмет Физиологија и Биохемија, где 1961. постаје доцент, а 1969. године професор.
Од 1971. године је истовремено професор неуробиологије у Центру за мултидисциплинарне студије Београдског Универзитета за последипломску наставу. Од 1964. до 1979. године био је управник Биохемијског института Медицинског факултета, а од 1969. до 1975. године био је шеф Катедре. У периоду од 1980. до 1984. године био је декан Медицинског факултета у Београду. Од 1962., а и данас, је научни руководилац Лабараторије за неурофизиологију Института за биолошка истраживања „Др Синиша Станковић“, као и научни руководилац Лабараторије за истраживање мозга у Котору.
У оквиру ових лабораторија остварена је успешна међународна научна сарадња са бројним лабораторијама у свету (САД, Француска, Енглеска, Италија, Чехословачка, и др.), посебно са лабораторијама и институтима у Русији (Институт биологије развића АН СССР, Москва; Институт еволуционе физиологије и биохемије АН СССР, Лењинград; Институт физиологије АН СССР им. Павлова, Лењинград; Институт мозга АМН Русије, Москва; Институт Неурокибернетике Државног универзитета у Ростову на Дону; Институт физиологије Московског института им. Сеченова, и др.). Сарадња са руским научницима реализовала се највећим делом кроз истраживања у оквиру пројеката који су део протокола о сарадњи АН СССР-а и Савета Академија наука и уметности СФРЈ.
Проф. Ракић се научно усавршавао у Лабараторији П.К. Анохина у Москви (1956.), Лабараторији професора H. W. Magouna и J. D. Frencha, Институт за истраживање мозга Калифорнијског уноверзитета у Лос Анђелесу (1961.-62.), као и другим лабараторијама у Југославији и иностранству. Учествовао је с рефератима као позвани предавач на више међународних конгреса физиолога, биохемичара, неурохемичара, неуролога, и др. Такође, одржао је бројна предавања по позиву на универзитетима и научним институтима у СССР-у, САД, Великој Британији, Француској, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској, Италији, Немачкој, Египту, Израелу, Либији, Албанији. У лабараторијама којима руководи Проф. Ракић обучавали су се многи млади научни радници из Југославије и иностранства.
Проф. Ракић је члан већег броја научних друштава и академија у бившој Југославији (члан је Српске академије наука и уметности, Црногорске академије наука и умјетности, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Академија наука и уметности Косова, Друштва физиолога, биохемичара, биофизичара, клиничких неуро-физиолога Југославије, СЛД-а и др.). Иностарни је члан АН СССР (Руске академије наука), Њујоршке академије наука, Евро-Азијске академије наука, Међународне организације за истраживање мозга IBRO, Краљевског друштва за медицину Лондон, Међународних друштава физиолога, биохемичара, неуролошких наука, неурохемичара, биолошке психијатрије и др.). Почасни је члан Свесавезног друштва физиолога и биохемичара СССР им. Павлова и Британског друштва за изучавање мозга и понашања. Члан је Научног друштва Србије од њеног оснивања.
Учесник је ослободилачког покрета Југославије, носилац је више државних одликовања у СФРЈ и највиших научних награда у Србији (седмојулска награда Србије за 1968. годину и награда АВНОЈ-а за 1977. годину).
Истраживања професора Ракића обухватају област централног нервног система (ЦНС), која се огледају у изучавању неуролошке основе понашања. Постављајући у центар изучавање основних нервних процеса – раздражење и инхибицију – он их разматра из аспекта параметара више научних дисциплина – неурофизиолошких, биохемијских, имунолошких и еволуционих.
Глобално узевши, резултати његових истраживња могли би се сврстати у неколико група: (1) регулациони механизми раздражења и инхибиције ЦНС-а, (2) биохемијска организација ЦНС-а, (3) биолошки ритмови у мозгу, с посебним освртом на изучавање биолошке основе парадоксалне фазе спавања, (4) истраживање неуроимунологије и пластичности мозга, (5) еволуциона биохемија и физиологија мозга, с посебним освртом на регулациону улогу медијатора нервног система у процесима ране ембриогенезе, (6) крвно-мождана баријера, (7) ЦНС и рак, и генска терапија тумора.
Објавио је 457 радова у интегралном облику (две трећине у иностраним публикацијама), 6 монографија у иностранству и 3 у земљи, као и 5 уџбеника у сарадњи, који су доживели укупно 16 издања. Најважнији радови се односе на:
Истраживање раздражења и инхибиције у ЦНС-у: Regulatory systems of behavior, 1984, Мир – Москва; – Impact of basic Science on medicine, Acad. Press, New York, London, 1966.
хемијски мозак: – Exp. Cell. Res., 86, 317-324, 1974; – Comp. Biochem. Physiol., 12, 425-7, 1984.
Изучавање крвно-мождане баријере: – Peptide and Amino Acid Transport Mechanisms in the central nervous system, 1988, Mac Millan Press, Cambridge; – Barriers and Fluids of the Eye and Brain, 1992, Mac Millan Press, Cambridge.
Изучавање биохемијске организације нервног система: – Circulatory and developmental aspects of brain metabolism, 1980, Plenum Press, New York.
Изучавање еволуционе физиологије и биохемије нервног система: Brain Research, 400, 285-299, 1987.
Изучавање улоге пластичности мозга: – Brain Research, 1997. – Molecular Brain Research, 1997. – J. Molecular Medicine, 75(9), 1997.
Истраживање улоге нервног система у канцерогенези и односа канцерогенезе и хемијског мозга: – Anticancerogenesis and Radiation Protection, 2, 1991, Plenum Press, New York. – The Central Nervous System and Cancer – Monoamine Hypothesis. Dtsch. Zsch. Onkol. 26, 6, 150-157, 1994.
Актуелно поље истраживања проф. Ракића односи се на улогу нервног система у канцерогенези и генску терапију тумора.