Проф. др Ненад Ј. Ђајић

Проф. др Ненад Ј. Ђајић

Проф. др Ненад Ј. Ђајић

Рударско-геолошки факултет

Проф. др Ненад Ј. Ђајић, редовни професор Рударско-геолошког факултета у Београду, рођен је у Пожези 1941. године, од оца Јосифа и мајке Верославе Страњаковић. Основну школу, гимназију и Машински факултет завршио је у Београду. Последипломске студије на Хемијском инжењерству Технолошко-металуршког факултета у Београду завршио је 1974., а докторску дисертацију из енергетике одбранио је на Рударско-геолошком факултету у Београду 1976. године. После дипломирања радио је у Рударском институту на проблемима топлификације и гасификације градова. На Рударско-геолошком факултету од 1970. биран је у сва звања, а од 1988. године је редовни професор за предмете „Термодинамика“ и „Топлотни мотори и енергетска постројења“. На специјализацијама и студијским боравцима био је у САД, Вел. Британији, Канади, Немачкој, Пољској, Чехословачкој, СССР и Француској.
Секретар је Одељења техничких наука Научног друштва Србије, генерални секретар Инжењерске академије Србије и Црне Горе, члан Одбора за енергетику САНУ, председник Комитета Србије и Црне Горе Светског савета за енергију. Редован је професор и руководиоц енергетских студија Европског центра Универзитета УН за мир и развој. Главни и одговорни уредник часописа „ГАС“ и члан редакција часописа „Енергија“ и „КГХ“. Руководи Центром за енергетику Рударско-геолошког факултета од 1976. Био је члан Извршног савета и председник Комитета за енергетику Београда, члан Републичког комитета за енергетику и индустрију Србије, редовни члан Знанственог савета за нафту ЈАЗУ, савезних и републичких савета и комисија из области енергетике, екологије и нових извора енергије. Био је члан WEC Committee „New Energy Perspectives 2000-2020“, „European Cooperative Networks on Rural Energy FAO“ и VII Committee „International Gas Union“. Председник је Организационог одбора Научно-стручних саветовања енергетичара Југославије “ ENYU „. Добитник је награде „КОЛУБАРА ’67“ за научно достигнуће из термотехнике ,две Првомајске награде Рударског института и Плакете „КГХ“.
Објавио је 3 универзитетска уџбеника („Топлотни Мотори“, „Енергетски извори и постројења“, „Машине и уређаји за експлоатацију нафте и гаса“ – коаутор) и 3 монографије као аутор/коаутор („Енергија за одрживи свет“, „Мерење и регулација природног гаса“ и „Производња и коришћење геотермалне енергије“), публиковао или саопштио самостално или као коаутор преко 400 радова (44 уводна реферата), од чега на важнијим међународним скуповима или часописима 65, руководио и/или учествовао у изради 185 студија и пројеката, рецензовао 16 универзитетских уџбеника и монографија и више од 140 студија и пројеката из области енергетике и термотехнике. Био је ментор и/или члан комисија на изради 9 докторских дисертација и више магистарских теза. Руководио је израдом више стратешких пројеката из области енергетике и енерготехнологија МНТ Србије и Југославије у периоду од 1980. године до данас. Наводе се само неки важнији радови из енергетике, као аутор или коаутор, саопштени или штампани у иностранству задњих двадесет година: South-South Cooperation in the Field of Energy and Nuclear Energy, Harare, 1986; New Approaches in Planning Energy Needs, Cannes, 1986; New and Renewable Sources of Energy as an Integral Element of the Yugoslav Future Energy Policy, Nice, 1987.; The Development of Geothermal Energy in Serbia, Ancara, 1989.; Energy Supply Planning in Urbane Areas, Montreal, 1989.; The Institutional and Financial Aspects of Energy Conservation in Yugoslavia, Warszawa, 1990.; Energy in Yugoslavia – Trends in Production and Utilization, Washington, 1991.; A Simulation Model of Distribution Gas Networks, Krakow, 1995.; Status and Trends of Development of Centralized Energy Supply Systems in Towns of FR Yugoslavia, Neptun-Olimp, 1996.; Possibilities of Development of New and Renewable Sources of Energy in Yugoslavia, Neptun-Olimp, 1996; National Information and Technology transfer on New and Renewable Energy Sources, Athenes, 1997.; Development trends of Gas Industry in Yugoslavia, Охрид,1998.; Combined generation of electric and heating energy in future development of Yugoslav energy sector until 2020, Охрид, 2000.; Energy for Sustainable World, Златибор, 2003., итд.
Имајући у виду повезаност енергије, екологије и економије и утицај енергетике на одрживи развој земље, најважнији научни и стручни доприноси су везани за комплексне проблеме енергетике реализоване кроз научне радове и стратешке студије и пројекте на нивоу земље или републике, чији је одговорни аутор/коаутор или координатор био: Просторни план енергетике Србије до 2000. (1976.); Развој енергетике Србије до 2000. године (1979.); Стратегије развоја енергетике (Србије 1984.), Београда (1990.) и СР Југославије (1996.); Студије развоја гасне привреде СФР Југославије (1985.); Стратегије развоја електропривреде Србије(1990.); Просторни план Републике Србије (1995.); Гасификација Републике Црне Горе(1998.); Просторни планови Колубарског и Костолачког угљеног басена (2002.); Просторни план АП Београда и ГУП Београда (2003.),итд.
Један је од пионира истраживања и коришћења нових и обновљивих извора енергије, посебно геотермалне, у нашој земљи. Саопштеним и штампаним радовима допринео је повећању значаја и улоге НОИЕ у развоју енергетике земље и Републике, проучавању могућности њиховог рационалног коришћења, изучавању феномена преноса топлоте и масе и других научних проблема што је све допринело развоју нових технолошких решења и топлотних шема. Руководио је и учествовао у многим студијама и пројектима топлификације и гасификације градова у нашој земљи тражећи оптималан склад између тих централизованих система снабдевања енергијом, утврђујући рационалну структуру потрошње у складу са расположивим локалним изворима енергије и њихово ефикасно искоришћење.
Такође, руководио је и сарађивао на многим студијама и пројектима из области штедње и рационалног коришћења енергије. Као учесник низа међународних и домаћих конференција у саопштеним и штампаним радовима је истраживао могућности развоја енергетике као подлоге одрживог развоја наше земље, промене структуре потрошње и већег коришћења домаћих потенцијала, ефикаснијег коришћења енергије, оптималног развоја комуналне енегетике, моделирања и билансирања енергетских процеса и повећања заштите животне средине.