Prof. dr Miomir K. Vukobratović

Prof. dr Miomir K. Vukobratović

Prof. dr Miomir K. Vukobratović

SANU

Prof. dr Miomir K. Vukobratović, akademik SANU, rođen je 1931. godine u Botošu, Zrenjanin, od oca Krste i majke Roksande Toskić. Gimnaziju je završio u Kraljevu 1950. Diplomirao je na Vazduhoplovnom odseku Mašinskog fakulteta u Beogradu 1957. godine, gde je i odbranio svoj prvi doktorat iz oblasti vazduhoplovstva 1964. godine. Svoj drugi doktorat iz domena robotike odbranio je u Institutu Mašinovedenija AN SSSR, u Moskvi 1972. godine. Do 1965. je kao samostalni konstruktor radio u Odseku za čvrstoću i aeroelastičnost Vazduhoplovno-tehničkog instituta u Žarkovu. Od 1965. godine radi u Institutu „Mihajlo Pupin“, kao rukovodilac Odeljenja za biodinamiku, rukovodilac Laboratorije za robotiku, fleksibilnu automatizaciju i sisteme specijalne namene. Direktor je Centra za robotiku. Redovni je član SANU, inostrani član Sovjetske (sada Ruske) akademije nauka, redovni član Internacionalne inženjerske akademije, redovni član Akademije nelinearnih nauka, inostrani član Akademije za navigaciju i upravljanje kretanjem, predsednik Inženjerske akademije Jugoslavije, član Kineske Inženjerske Akademije i dr.

Za svoju naučnu i stručnu delatnost dobio je više nagrada i priznanja od kojih se navode najznačajnije: Sedmojulska, 1976.; Oktobarska nagrada grada Beograda, 1979.; „Boris Kidrič“, 1981.; nagrada AVNOJ-a, 1982.; „Nikola Tesla“, 1985.; Diploma inostranog člana Poljskog društva za mehaniku, 1987.; Orden sv. Save I reda, 1994.; nagrada Udruženja naučnika i univerzitetskih profesora Srbije „Vojislav Stojanović“, 1997.; najviše svetsko priznanje u robotici, nagrada „Jozef Engelberger“ koju dodeljuje asocijacija američke robotske industrije, 1996.; Zlatna plaketa Društva inženjera Srbije za izvanredne naučne i stručne rezultate u inženjerstvu, 1997.; Orden „Nikola Tesla“ I reda, najvišeg jugoslovenskog odlikovanja u prirodnim i tehničkim naukama, 2002.; nagrada „Braća Karić“ u 2002. u oblasti naučno-istraživačkog rada; „Velika zlatna medalja“, najviše odlikovanje Predsedništva Međunarodne Inženjerske Akademije, nagrađen kao prvi Evropljanin, i dr.

Počasni je profesor Harbinskog Instituta za Tehnologiju, Tehničkog Univerziteta u Vladivostoku, počasni doktor Tehničkog univerziteta u Temišvaru i Krajovi, Državnog Moskovskog univerziteta „Lomonosov“,Univerziteta u Novom Sadu.

Član je izdavačkih odbora 11 međunarodnih žurnala; član, kopredsedavajući ili predsedavajući oko 95 internacionalnih simpozijuma, konferencija i kongresa; naučni rukovodilac nekoliko međunarodnih projekata; višegodišnji rukovodilac nacionalnog projekta iz Robotike. Po pozivu je održao 30 uvodnih plenarnih predavanja na svetskim kongresima, međunarodnim simpozijumima i konferencijama. Držao je po pozivu preko 160 predavanja i naučnih seminara na više od 50 univerziteta i naučnih centara Evrope, SAD, Rusije, Japana i Kine.

Osnovne naučne rezultate dr Vukobratović je sam ili sa koautorima objavio u 210 radova u internacionalnim časopisima i preko 360 radova u zbornicima internacionalnih skupova. Objavio je sam ili sa koautorima 13 osnovnih verzija istraživačkih monografija, publikovanih na srpskom, engleskom, ruskom, japanskom i kineskom jeziku. Takođe je publikovao 4 savremena udžbenika iz robotike na srpskom i engleskom jeziku, kao i 12 poglavlja u različitim monografijama na engleskom jeziku. Među monografijama osnovno mesto zauzima prva i do danas najobimnija u svetu monografska serija iz robotike: Naučni osnovi robotike u 7 knjiga u izdanju Springer-Verlag na engleskom jeziku. Većina knjiga ove serije je prevedena na ruski, japanski i kineski jezik. Takođe treba istaći kapitalno monografsko delo: Nožni roboti i antropomorfni mehanizmi publikovano na engleskom jeziku  a prevedeno na ruski, japanski i kineski jezik. Samo na bazi Indeksa citatiranosti M. Vukobratović je citiran do 2003. godine oko 1360 puta. Po oceni najistaknutijih eksperata u najrazvijenijim zemljama M. Vukobratović je začetnik i naučni rukovodilac prihvaćene u celom svetu „Beogradske Škole Robotike“.

Najvažniji naučni doprinosi: Tačka Nula Momenta, originalni metod za sintezu i stabilizaciju dvonožnog veštačkog kretanja. Na bazi ove metode, predstavljene u radu: Prilog Sintezi Dvonožnog Hoda sa koautorom D. Juričićem, IEEE Trans. Biomedicinskog Inženjerstva, No 1, 1969 (prvi objavljeni rad u svetu iz dinamike antropomorfnih robota), sagrađeni su u svetu, posebno u Japanu, svi dvonožni roboti sa svojstvima dinamičke ravnoteže. Slede svetski počeci u sledećim tematskim domenima robotike koji je naučno zasnovao dr Vukobratović sa svojim najbližim saradnicima: Rekurzivno formiranje dinamike manipulacionih robota, računarsko formiranje dinamike robota u simboličkoj formi, dinamički prilaz sintezi trajektorija neredundantnih i redundantnih robota, dinamičko upravljanje robotima, decentralizovano upravljanje jako spregnutim aktivnim mehanizmima, stabilnost decentralizovanog upravljanja robotskim mehanizmima, nekompletno osnaženi robotski sistemi, upravljanje po poziciji i sili robotima u kontaktu sa dinamičkom okolinom.

Najvažniji stručni rezultati: U saradnji sa Dr. D. Hristićem, konstruisao je prvi u svetu aktivni egzoskeleton, pneumatski osnažen i delimično kinematički programiran za proizvođenje približno antropomorfnog hoda (realizovan 1969. u Institutu Mihajlo Pupin), prethodnik složenijih egzoskeletona za paraplegičare; uspešna verzija aktivnog egzoskeletona za rehabilitaciju paraplegičara, pneumatski osnažen i elektronski programiran, testiran kao prvi kompletni aktivni egzoskeleton na svetu u Ortopedskoj klinici u Beogradu 1972. Prvi njegov prototip se od 1991. nalazi u fondu Politehničkog muzeja u Moskvi, ocenjen od Upravnog odbora muzeja kao „dragoceni trag nauke i tehnologije ovog veka koji se mora sačuvati za sledeće generacije“; Aktivni egzoskeleton na elektromehanički pogon, 1974. godine; aktivno odelo, prvi u svetu modularni polumeki aktivni ortotički uređaj za pomoć pri hodanju distrofičara, 1978. godine (jedan primerak isporučen Teksaškom Rehabilitacionom centru u Hjustonu, 1980. godine); elektronska ortoza ruke, prva u svetu za rehabilitaciju distrofičara u poodmakloj fazi bolesti, 1982. godine i dr.

Dr Vukobratović je zasnovao i stručno rukovodio projektovanjem prvih jugoslovenskih industrijskih robota: UMS1, 1977/78. (prvi u svetu antropomorfni industrijski robot); UMS2, 1980.; UMS3, 1981., UMS3B, 1982., UMS4, 1983., kao i njihovih upravljačkih sistema sa pripadajućim softverom. Pod njegovim  rukovodstvom 1985. je u Institutu „Mihajlo Pupin“ uspešno završen projekat razvoja simulatora leta naših borbenih aviona, koji su od tada do danas široko primenjivani u našem ratnom vazduhoplovstvu. Od 1971. do 1993. godine M. Vukobratović je bio rukovodilac više bilateralnih projekata finansiranih od strane američkih fondacija SRS, NSF, UNDP / UNIDO, Evropske Zajednice i drugih međunarodnih institucija.