Проф. др Милан С. Димитријевић

Проф. др Милан С. Димитријевић

МИЛАН С. ДИМИТРИЈЕВИЋ је астроном, физичар, песник  рођен у Лесковцу 24. VIII  1947.  Отац му је Сергије Димитријевић (Пирот, 1912 – Београд, 1987) а мајка Надежда (Анђелковић) Димитријевић (Лесковац 1924 – Београд, 2010). Дипломирао је Астрономију 1972, а Физику 1973, на ПМФ у Београду. Ту је магистрирао 1976, а докторирао  1978. Ради у Институту за физику у Београду 1974-1978, 1983-1984;  Институту за примењену физику 1978-1983, на Астрономској опсерваторији 1984-2012.  Од 2012. у пензији.   Савезни Министар за науку, технологију и развој 1993-1994. Директор Астрономске опсерваторије  1994-2002.  Од 2009. придружени сарадник Париске опсерваторије у Laboratoire d’Etudes du Rayonnement et de la Matière en Astrophysique. На Математичком факултету у Београду на постдипломским односно докторским студијама предавао: «Астрономску спектроскопију» и «Утицај судара са наелектрисаним честицама на спектре астрофизичке плазме».  На европским Астромундус мастер студијама из Астрономије предавао «Spectral Lineshapes in Astrophysics».

 Председник  Друштва астронома Србије (2008-2014). Председник  Астрономског друштва „Руђер Бошковић”  1982-2005. Главни и одговорни уредник часописа „Васиона” 1985-2004. и од 2018. на даље, био је Копредседник Радне групе за сударне процесе Међународне астрономске уније, члан је Управе  Евроазијског астрономског друштва а био је и члан Савета Европског астрономског друштва. Објавио  више од 250 научнопопуларних чланка из астрономије и, са А. Томићем,  уџбеник   астрономије за гимназију (шест издања,  преведен  на албански и македонски).  Написао  и снимио за ТВ Београд и Нови Сад десетак серија о астрономији (три издате као видео касете намењене настави).  Члан  Удружења књижевника. Награда за научни рад Астрономске опсерваторије 1996 и 2002. Национални савет за научни и технолошки развој му је 2009. доделио звање заслужни научник.

 Организовао  преко 20 међународних и националних научних конференција, као што су серије конференција «Српска конференција о облицима спектралних линија у астрофизици»,   и низ заједничких конференција са бугарским,  румунским, мађарским и белоруским астрономима). Да би унапредио истраживања историје астрономије, проучавање космичко-астрономских инспирација, мотива и веза у археологији, философији, поезији, књижевности, музици, сликарству,  организовао је серију научних конференција  „Развој астрономије код Срба” (Београд 1997, 2002, 2004, 2006, 2008, 2010, 2012, 2014, 2017, 2019), које су окупиле велики број научника, књижевника и уметника.   

   Научни радови Милана С. Димитријевића су првенствено из области Астрономије, али и из одређених области физике,  примењене математике, информатичких технологија  и историје и философије природних наука. Као нову научну област у српској астрономији, увео је теоријско проучавање облика линија у звезданим спектрима и, у сарадњи са А. А. Михајловим,  истраживање утицаја атомских и молекуларних сударних процеса  на оптичке карактеристике звезданих атмосфера.

Најзначајнија научна достигнућа Димитријевић има у области спектроскопије звездане и лабораторијске плазме. У неколико радова, заједно са Н. Коњевићем, В. Кршљанином и Л. Ч. Поповићем,  формулисао је и разрадио модификовани семиемпиријски прилаз за прорачун параметара спектралних линија проширених Штарковим ефектом. Овај прилаз је нашао широку примену у астрономији и физици. Такође је разрадио и тестирао више различитих апроксимативних прилаза за прорачун и процену параметара спектралних линија, проширених сударима са наелектрисаним честицама, погодних за различите ситуације које се срећу у звезданим атмосферама. Истраживања профила линија вишеструко наелектрисаних јона су често прва систематска теоријска истраживања овакве врсте.  Спајањем и повезивањем више компјутерских програма, заједно са Н. Бен Несибом из Туниса и С. Сахал-Брешо из Париза, остварио је  ab initio прорачун параметара Штарковог ширења, полазећи од квантних бројева и атомске структуре. Заједно са С. Сахал-Брешо из Париза направио  међународну базу података о  Штарковом ширењу спектралних линија  STARK-B, у коју су укључени њихови резултати.

 Димитријевић је показао да механизам Штарковог ширења спектралних линија може да буде значајан за анализу и синтезу звезданих спектара и моделирање звезданих атмосфера и истражио при каквим условима и код којих класа звезда он највише долази до изражаја.

Истражен је такође, заједно са А. А. Михајловим, утицај јон – атомских сударних процеса са формирањем квазимолекуларног комплекса, на емисију, апсорпцију и рекомбинацију у атмосферама хладних звезда и код белих патуљака и показано да група, до ових радова  занемариваних, процеса мора бити узета у обзир код моделирања атмосфера хелијумом богатих белих патуљака и неких слојева Сунчеве атмосфере. 

 Димитријевић је дао значајан допринос проучавању историје астрономије код Срба, посебно анализирајући дела Милутина Миланковића и Ђорђа Станојевића, али је, у сарадњи са Евстратијем Теодосијуом и Василијем Маниманисом из Атине, истраживао и дела византијског астронома Нићифора Григоре, Василија Великог, Риге од Фере, пресократовских философа, појам бесконачног, развој хелиоцентричке идеје, од Орфичких химни, преко питагорејаца и Аристарха до цара Јулијана, астрономску тематику у Илијади и Одисеји, звезду Сиријус у античкој литератури, као и космичке мотиве у српској средњовековној нумизматици.

Има више од 300 ауторских и коауторских радова у међународним  научним часописима и 76 предавања по позиву на међународним конференцијама штампаних у целини.  Аутор књига “Српски астрономи у индексу научних цитата у XX веку“ (2005), “Астрономска спектроскопија“ (1998). Објавио је и серије “Истраживање облика спектралних линија у Југославији и Србији“ I-V(1990-2001),  “Београдска астрономска опсерваторија” у годинама од 1995 до 2000, „Песме“ (преведена на бугарски), антологију “Космички цвет“’ (Просвета 2003) и књигу „Пред звезданим вратима“ (Савремена бугарска поезија) (Просвета 2015). Главни и одговорни уредник   „Serbian Astronomical Journal” и серије  „Publications of the Belgrade Astronomical Observatory” 1987-2002. 

 Остварио је изузетно успешну међународну сарадњу. Руководио је међународним  пројектима са Париском опсерваторијом,  Универзитетима у Лондону, Дарему и Атини, Институтом за теоријску астрономију  у Москви и  Институтом за астрономију   у Софији. Био је руководилац је српског дела великог међународног пројекта за стварање европског Виртуелног центра за атомске и молекуларне податке, иначе првог пројекта Европске уније у  астрономији у Србији.