Prof. dr Ivo M. Vušković

Prof. dr Ivo M. Vušković

Prof. dr Ivo M. Vušković

Mašinski fakultet

Prof. dr Ivo M. Vušković, redovni profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu u penziji, rođen je 1912. godine u Zagrebu od oca Marka i majke Natalije Polistina. U martu 1936. diplomira kao državni stipendista na Tehničkom Fakultetu u Beogradu. U septembru 1936. dodeljena mu je nemačka stipendija “ Mitteleuropaischer Wirtschaftstag “ za specijalizaciju u Minhenu na Tehničkoj visokoj školi gde radi dve godine kod profesora D. Thome kao doktorant-saradnik u njegovom Hidrauličkom institutu. Još za vreme izrade doktorskog rada prof. Thome ga je namestio u fabrici I. M. Voith u Heidenheimu u kojoj je radio u hidrauličkoj laboratoriji do jeseni 1939. godine. U međuvremenu, doktorirao je na Tehničkoj visokoj školi (1939.). Godine 1940. prešao je kod firme ESCHER WYAS u Cirihu gde je postavljen za opitnog inženjera u laboratoriji za turbomašine. Tamo radi do septembra 1945. godine.

Početkom rata, 1941. godine, stižu u Švajcarsku naši ratni zarobljenici prebegli iz Nemačke, a iz Italije su pak stizali naši jevreji koji su takođe internirani. Do kraja rata je tako prebeglo u Švajcarsku preko 2000 naših izbeglica. Sa nekoliko Jugoslovena koji su tada živeli u Švajcarskoj osnovao je u proleće 1942. radnu grupu koja se brinula o našim internircima, braneći njihove interese pred švajcarskim vlastima. Grupa je izdavala na šapirografu dva lista: Glas slobodne Jugoslavije i BBC javlja, koje su slali našim internircima u logore i van njih. Glas slobodne Jugoslavije donosio je uglavnom vesti o partizanskoj borbi u domovini, koje je emitirao radio Moskva, BBC javlja donosio je prerađene vesti o NOB-u iz Londona. Takođe, grupa je intenzivno kontaktirala sa svetskim novinskim agencijama. U oktobru 1945. kao vođa puta sproveo je prvi veliki transport sa našim izbeglicama, njih 1000 u domovinu. Za ovu domoljubnu i političku aktivnost dodeljena su mu posle rata dva ordena „Zasluge za narod“. Iz Beograda je krajem 1945. prof. Vušković vraćen u Švajcarsku u svojstvu pomoćnog atašea za industriju kod našeg Poslanstva u Bernu, gde je radio za turbomašine u Ljubljani. Istovremeno je izabran za redovnog profesora za hidraulične mašine i hidromehaniku na Strojnoj fakulteti u Ljubljani.

U novembru 1950. godine postavljen je za rukovodioca razvojnog sektora za mlazne motore u Vazduhoplovno-tehničkom institutu u Žarkovu sa zadatkom da rukovodi razvojem mlaznog motora. Učestvovao je u projektovanju prototipa i izgradnji opitnih postrojenja u Rakovici. Sve delove prototipa motora odlično je izradila fabrika „21. Maj“ u Rakovici. Do 1956. godine su već bile ostvarene i ispitane sve glavne komponente mlaznog motora: aksijalni turbokompresor, komora sagorevanja, regulacij-ski sistem i dr. I kad je trebalo preći na ispitivanje mlaznog motora u celini, obustavljen je daljnji razvoj motora sa naivnim obrazloženjem da dalji razvoj treba usmeriti na raketni pogon letilice. Jedan deo stručnog osoblja je potom prešao iz Rakovice na Mašinski fakultet gde su osnovali Vojni odsek. Takođe je i prof. Vušković prešao na Mašinski fakultet, pa je u jeseni 1956. izabran za vanrednog profesora za predmet hidraulične mašine.

Kao stručnjak za hidroenergetiku, naročito za vodne turbine i hidromehaničku opremu učestvovao je od 1947. aktivno u izgradnji većine hidroelektrana u Jugoslaviji. Sa profesorom Bosancem direktno je učestvovao u izradi prvog petogodišnjeg plana za izgradnju hidroelektrana u Jugoslaviji pri čemu je Vušković bio zadužen za definisanje parametara turbina i hidromehaničke opreme, a Bosanac za električni deo elektrana. Tako su nastale prve veće hidroelektrane kao što su Mariborski otok, Medvode, Rama, Jablanica, Zvornik i dr. U to vreme su izgrađene i prve male hidroelektrane pri čemu je Vušković rukovodio projektovanjem turbina i to Francusove turbine za HE Mesići i HE Bogatići, pa Kaplanove turbine za HE Sana, Čokonjar, Ozalj, Slap Zete i dr. To su bili agregati do 2 MW. Takođe je učestvovao u modelskom ispitivanju za HE Jablanica, Grančarevo, Dubrovnik, Đerdap II, Reverzibilnu pumpa-turbinu Bajina Bašta i dr.

Tokom svoje delatnosti na Mašinskom fakultetu, gde je 1960. postao redovni profesor, uveo je na redovnoj i poslediplomskoj nastavi sedam novih predmeta iz oblasti hidrauličkih mašina, hidromehaničke opreme, transport cevima, tehničkih merenja i dr. Bio je niz godina šef katedre i upravnik Zavoda za hidraulične mašine. Posle penzionisanja 1979. rukovodi naučno-istraživačkim radom u oblasti hidrauličkih mašina u Institutu za energetiku Mašinskog fakulteta i u tom razdoblju izvodi niz timskih studija za privredu, kao i projekata i istraživačkih elaborata. Više godina bio je predsednik kluba Naučnog društva Srbije za koje vreme su preuređene prostorije kluba po funkcionalnosti, osnovan restoran, uređena kuhinja, minibar itd.Od 1961. do 1981. bio je spoljni naučni savetnik istraživačkog odeljenja austrijskog koncerna VOEST-ALPINE u Linzu, gde rukovodi izgradnjom laboratorije za turbine i pumpe-turbine i učestvuje u projektovanju velikih reverzibilnih agregata.Učestvovao je na 41 naučnom skupu (kongresi, savetovanja, simpozijumi) i to 35 puta sa referatom, od čega 21 put u ino-stranstvu. Ukupni broj naučno-stručnih radova je oko 290, od toga 134 naučnih radova. Objavio je ukupno 61 rad, od toga u inostranstvu 28, a u zemlji 43 rada (od čega 6 udžbenika i 4 skripta); ostali radovi su studije, projekti, istraživački elaborati rađeni u inostranstvu i u zemlji.

Najvažniji naučni doprinosi su: raščistio je sporno pitanje uticaja vazduha u vodi na pojavu kavitacije kod hidrauličkih mašina; objasnio je uzroke pojave pulzacija u sifonu kod Francisovih i propelernih turbina; rešio je pitanje tehnološkog postupka kod nasipavanja peska na terenu Novog Beograda pomoću refulernih bagera za koje je sa sardnicima razvio specijalne refulerne pumpe; originalno je primenio specijalne laminarne profile kod obrtnih kola aksijalnih pumpi i time znatno poboljšao kavitacijska svojstva pumpi. Na internacionalnoj konferenciji „Classics and Fashion in Fluid Machinery“ održanoj u Beogradu 2002. godine u vezi sa Laudacionom ceremonijom, prof. dr. M. Benišek je podneo referat „Prof. dr. Ing. Ivo Vuskovic – 90 years of Life and Work“.