Проф. др Иво М. Вушковић

Проф. др Иво М. Вушковић

Проф. др Иво М. Вушковић

Машински факултет

Проф. др Иво М. Вушковић, редовни професор Машинског факултета у Београду у пензији, рођен је 1912. године у Загребу од оца Марка и мајке Наталије Полистина. У марту 1936. дипломира као државни стипендистa на Техничком Факултету у Београду. У септембру 1936. додељена му је немачка стипендија “ Mitteleuropaischer Wirtschaftstag “ за специјализацију у Минхену на Техничкој високој школи где ради две године код професора D. Thome као докторант-сарадник у његовом Хидрауличком институту. Још за време израде докторског рада проф. Thome га је наместио у фабрици I. M. Voith у Heidenheimu у којој је радио у хидрауличкој лабораторији до јесени 1939. године. У међувремену, докторирао je на Техничкој високој школи (1939.). Године 1940. прешао је код фирме ESCHER WYAS у Цириху где је постављен за опитног инжењера у лабораторији за турбомашине. Тамо ради до септембра 1945. године.

Почетком рата, 1941. године, стижу у Швајцарску наши ратни заробљеници пребегли из Немачке, а из Италије су пак стизали наши јевреји који су такође интернирани. До краја рата је тако пребегло у Швајцарску преко 2000 наших избеглица. Са неколико Југословена који су тада живели у Швајцарској основао је у пролеће 1942. радну групу која се бринула о нашим интернирцима, бранећи њихове интересе пред швајцарским властима. Група је издавала на шапирографу два листа: Глас слободне Југославије и BBC јавља, које су слали нашим интернирцима у логоре и ван њих. Глас слободне Југославије доносио је углавном вести о партизанској борби у домовини, које је емитирао радио Москва, BBC јавља доносио је прерађене вести о НОБ-у из Лондона. Такође, група је интензивно контактирала са светским новинским агенцијама. У октобру 1945. као вођа пута спровео је први велики транспорт са нашим избеглицама, њих 1000 у домовину. За ову домољубну и политичку активност додељена су му после рата два ордена „Заслуге за народ“. Из Београда је крајем 1945. проф. Вушковић враћен у Швајцарску у својству помоћног аташеа за индустрију код нашег Посланства у Берну, где је радио за турбомашине у Љубљани. Истовремено је изабран за редовног професора за хидрауличне машине и хидромеханику на Стројној факултети у Љубљани.

У новембру 1950. године постављен је за руководиоца развојног сектора за млазне моторе у Ваздухопловно-техничком институту у Жаркову са задатком да руководи развојем млазног мотора. Учествовао је у пројектовању прототипа и изградњи опитних постројења у Раковици. Све делове прототипа мотора одлично је израдила фабрика „21. Мај“ у Раковици. До 1956. године су већ биле остварене и испитане све главне компоненте млазног мотора: аксијални турбокомпресор, комора сагоревања, регулациј-ски систем и др. И кад је требало прећи на испитивање млазног мотора у целини, обустављен је даљњи развој мотора са наивним образложењем да даљи развој треба усмерити на ракетни погон летилице. Један део стручног особља је потом прешао из Раковице на Машински факултет где су основали Војни одсек. Такође је и проф. Вушковић прешао на Машински факултет, па је у јесени 1956. изабран за ванредног професора за предмет хидрауличне машине.

Као стручњак за хидроенергетику, нарочито за водне турбине и хидромеханичку опрему учествовао је од 1947. активно у изградњи већине хидроелектрана у Југославији. Са професором Босанцем директно је учествовао у изради првог петогодишњег плана за изградњу хидроелектрана у Југославији при чему је Вушковић био задужен за дефинисање параметара турбина и хидромеханичке опреме, а Босанац за електрични део електрана. Тако су настале прве веће хидроелектране као што су Мариборски оток, Медводе, Рама, Јабланица, Зворник и др. У то време су изграђене и прве мале хидроелектране при чему је Вушковић руководио пројектовањем турбина и то Францусове турбине за ХЕ Месићи и ХЕ Богатићи, па Капланове турбине за ХЕ Сана, Чокоњар, Озаљ, Слап Зете и др. То су били агрегати до 2 MW. Такође је учествовао у моделском испитивању за ХЕ Јабланица, Гранчарево, Дубровник, Ђердап II, Реверзибилну пумпа-турбину Бајина Башта и др.

Током своје делатности на Машинском факултету, где је 1960. постао редовни професор, увео је на редовној и последипломској настави седам нових предмета из области хидрауличких машина, хидромеханичке опреме, транспорт цевима, техничких мерења и др. Био је низ година шеф катедре и управник Завода за хидрауличне машине. После пензионисања 1979. руководи научно-истраживачким радом у области хидрауличких машина у Институту за енергетику Машинског факултета и у том раздобљу изводи низ тимских студија за привреду, као и пројеката и истраживачких елабората. Више година био је председник клуба Научног друштва Србије за које време су преуређене просторије клуба по функционалности, основан ресторан, уређена кухиња, минибар итд.Од 1961. до 1981. био је спољни научни саветник истраживачког одељења аустријског концерна VOEST-ALPINE у Линзу, где руководи изградњом лабораторије за турбине и пумпе-турбине и учествује у пројектовању великих реверзибилних агрегата.Учествовао је на 41 научном скупу (конгреси, саветовања, симпозијуми) и то 35 пута са рефератом, од чега 21 пут у ино-странству. Укупни број научно-стручних радова је око 290, од тога 134 научних радова. Објавио је укупно 61 рад, од тога у иностранству 28, а у земљи 43 рада (од чега 6 уџбеника и 4 скрипта); остали радови су студије, пројекти, истраживачки елаборати рађени у иностранству и у земљи.

Најважнији научни доприноси су: рашчистио је спорно питање утицаја ваздуха у води на појаву кавитације код хидрауличких машина; објаснио је узроке појаве пулзација у сифону код Францисових и пропелерних турбина; решио је питање технолошког поступка код насипавања песка на терену Новог Београда помоћу рефулерних багера за које је са сардницима развио специјалне рефулерне пумпе; оригинално је применио специјалне ламинарне профиле код обртних кола аксијалних пумпи и тиме знатно побољшао кавитацијска својства пумпи. На интернационалној конференцији „Classics and Fashion in Fluid Machinery“ одржаној у Београду 2002. године у вези са Лаудационом церемонијом, проф. др. М. Бенишек је поднео реферат „Prof. dr. Ing. Ivo Vuskovic – 90 years of Life and Work“.