Проф. др Драгутин Ерцеговац

Проф. др Драгутин Ерцеговац

Проф. др Драгутин Ерцеговац

Ветеринарски факултет

Проф. др Драгутин Ерцеговац рођен је 1907. године у Гређанима крај Глине. Године 1927. се уписао на Ветеринарски факултет у Загребу, где је дипломирао 1933. а докторирао 1934. године. До 1941. био је војни ветеринар, а после, до 1949. радио је у Ветеринарском заводу у Београду, Чоки, Новом Саду и Земуну.  У Генералној дирекцији Ветсерума у Београду обављао је дужност директора погона. Године 1949. је постављен за доцента на Ветеринарском факултету у Београду за предмет Заразе домаћих животиња, а 1962. године је изабран за редовног професора. Од 1963. године до пензионисања 1974. године, био је Управник института и Клинике за заразе домаћих животиња.
Руководио је бројним специјализацијама и докторским дисертацијама. Руководио је многобројним пројектима, укључујући и међународне. Сарађивао је са Савезном ветеринарском управом у Републичком секретаријату за пољопривреду, Савезним заводом за народно здравље, Клиником за инфективне болести Медицинског факултета у Београду и Савезом друштава пчелара. Од 1971., био је спољни сарадник часописа Zentralblatt fuer Veterinaermedizin. У Атини (1955.) радио је на производњи антирабичне вакцине. У Франкфурту (1968.), као представник здравствене службе Југославије, учествовао је у раду Европске конференције о беснилу. На VI интернационалном конгресу, у Варшави, је учествовао са рефератом о мерама заштите од беснила.
Најважнији радови којима је утицао на развој теорије и праксе:
Проф. Ерцеговац је аутор и коаутор преко 150 научних и стручних публикација. Већи број њих је објављен на страним језицима у домаћим и страним часописима, а регистрован у страној литератури. Најважнији доприноси су у следећим радовима: Ergebnisse experimentellen Arbeiten auf dem Gebiet der Tollwutrophylaxe – A Contribution to the Knowledge of Direct Peripheral Communication with the Central Nervous System usin a Strictly Neurotropic Rabies Virus as a Model – On the speed of axonal transport and its Mechanism – Criteria for the assessment of the value of post-infective antirabies treatment – Прилог проучавању настајања парализе после вакцинације противу беснила – The conditions under which prophylactis doses of anti-tetanus serum can be efficient – Прилог проучавању метода производње и титрације вакцине против Аујескијеве болести – Рабиес-патогенеза и профилакса (монографија).
Најважнији научни доприноси:
Откриће брзе циркулације у периферним нервима, као наставак циркулације у капиларима (уз откриће брзе интеракционалне циркулације утврђена је и њена брзина – не мања од 0.05 mm/sec). Откриће механизма инфекције вирусом беснила којим је доказана неефикасност постинфективне вакцинације против беснила. (Доказано је да се вирус беснила из инфициране регије преноси у CNS брзином од 0.05 mm/sec, при чему је време преноса редовно краће за 30 мин. од настанка антитела. Зато се између вируса и ћелија CNS успоставља иреверзибилна веза пре настанка имунитета. На основу тог сазнања, предложене су строге мере превенције беснила које су трајно ефикасне: у последњој декади у СФРЈ регистрован је само један случај беснила у људи).
Даљи допринос представља откриће посебног соја вируса за превенцију Аујескијеве болести „Сој Ерцеговац“. (овај сој вируса пасираног на пилећим ембрионима и данас се користи у земљама Европе и Северне Америке); Унапређење профилактичне заштите против тетануса (утврђено је да прописане профилактичне дозе серума могу бити ефикасне само ако се апликују у регију у којој се налази рана; ако то није могуће због локације рана, доза се одређује множењем броја килограма пацијента са 325). Ово је верификовано 1957. године у Серотерапеутском Институту у Бечу.