Проф. др Димитрије Миловановић

Проф. др Димитрије Миловановић

Проф. др Димитрије Миловановић

Медицински факултет

Проф. др Димитрије Миловановић, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду у пензији, рођен је 1928. године у селу Доњем Црнатову, Општина Житорађа, срез Топлички, од оца Петра и мајке Лепосаве Момчиловић. Основну школу је завршио у месту рођења, гимназију у Прокупљу а медицинске студије у Београду. Специјализацију из неуропсихијатрије је завршио на Неуропсихијатријској клиници у Београду. Општелекарски стаж је обавио у Општој болници у Нишу, а прво место службовања је Вучитрн.

Од 1954. до 1994. године је непрекидно у радном односу са Неуропсихијатријском клиником Медицинског факултета у Београду. Специјалистички испит из неуропсихијатрије је положио 1960. У звање асистента је изабран 1962. године. Докторску дисертацију је одбранио 1968. године под менторством академика проф. др Јована Ристића, са насловом: „Пароксизмалне дискинезије у току примене неуролептика у психијатрији„. У звање доцента, на катедри за неурологију и психијатрију, изабран је 1968., 1974. је изабран за ванредног а 1979. године у звање редовног професора на Медицинском факултету за предмет неуропсихијатрија.

Одлуком Савета Медицинског факултета постављен је истовремено за наставника новоустановљеног предмета Етика у медицини, пошто је до тада био професор предмета Основи етике здравствених радника на Вишој медицинској школи. Тако се догодило да је оснивач и први предавач медицинске етике на Вишој медицинској школи у Београду и основач и први предавач Медицинске етике на Медицинском факултету.

Као доцент биран је за директора Основне организације удруженог рада „Владимир Ф. Вујић“, за управника Психијатријске клинике „Владимир Ф. Вујић“ тада Универзитетског клиничког центра и за директора Института за психијатрију Клиничког центра Србије. У оквиру Медицинског факултета биран је за шефа Катедре и за председника Судско-психијатријског одбора Медицинског факултета. Био је стипендиста Светске здравствене организације и на студијским боравцима у Француској (Париз, Лион, Шамбери), у Швајцарској, Совјетском Савезу и Чехословачкој.

Члан је Медицинске академије СЛД-а и почасни члан Словачког психијатријског друштва. Био је на дужности председника Психијатријске секције СЛД-а, као и председник Удружења психијатара Југославије.

Члан је Редакцијског колегијума париског часописа L’encephale. Члан је Интернационалног Неуропсихофармаколошког Колегијума (CINP).

Оснивач је и главни и одговорни уредник психијатријског часописа Удружења психијатара Југославије ЕНГРАМИ. Оснивач је и организатор Прве целодневне Теле-Апел службе у СФРЈ за помоћ особама у кризним ситуацијама.

Носилац је једног домаћег и у претходном периоду три интернационална пројекта са југословенске стране: 1) О транскултуралном изучавању депресија (са чувеном Париском клиником – Света Ана; 2) Оптимизација дијагностичких и терапијских инструмената у психијатрији (са Московским психијатријским институтом; 3) О суициду (Европски пројекат).

Методологија и доктрина медикаментозног лечења психијатријских болесника су дело др Миловановића током протеклих 30 година рада у психијатрији. Он је практично родоначелник психофармаколошке терапије и едукације студената и лекара у области медицинске етике и ментално-хигијенског понашања у лекарској пракси. Иницирао је и организовао преко двадесет тематских едукативних семинара за психијатре Србије.

Предавања по позиву држао је у Москви, Лењинграду, Прагу, Братислави, Софији и у Белелеју у Швајцарској.

Публиковао је преко 200 стручно-научних радова у земљи и иностранству, посебно у француским часописима. Посебан научни допринос представљају радови из области терапије у психијатрији, алкохолних психоза, афективних психоза, психосоматских поремећаја, постпарталних психоза и др.

Међу књигама и монографијама, најзначајније и посебно познате у нашој стручној јавности су:

Медицинска етика (четири издања), за коју је добио Октобарску награду града Београда 1979. За ангажовање у Савезу лекарских друштава СФРЈугославије и доприносе лекарској публицистици одликован је Орденом рада са сребрним зрацима и Орденом заслуге за народ са сребрним зрацима.

Клиничка психофармакологија (четири издања) намењено лекарима, специјалистима психијатрије и полазницима на последипломским студијама. Прво издање штампано као прво дело на југословенским просторима у Словенији, у Љубљани, а остала три у Београду. Књиге : Присилне и фобичне неурозе (у сарадњи са М. Поповићем; Анксиозни и депресивни поремећаји (у сарадњи са Ђ. Живковић; и Психијатријски практикум (у сарадњи са М. Штернићем).

Такође, аутор је и поглавља психијатрије у два издања Лекарског приручника, као и Фобичне и остали облици неуроза (у сарадњи са Ђ. Живковић и С. Ђурђићем).

Следе: Психосоматски поремећаји и њихово лечење (у сарадњи са М. Јашовић-Гашић и Ђ. Живковић), и Терапија душевних обољења (у сарадњи са С. Стојиљковићем и Ј. Полексићем).

Терапија депресивних стања (Искуства са Миансаном) у сарадњи са Ј. Полексићем; Алкохолизам у индустрији (у сарадњи са М. Поповићем); Сексуалне дисфункције (у сарадњи са Д. Слијепчевићем и З. Ракићем).

Аутор је и Историје српске психијатрије (у сарадњи са П. Марковићем), као и поглавља за енциклопедију – „Историја српског народа“. Следе: Душевни живот човека (двотомна едиција) два значајна поглавља; Човек и дроге (у сарадњи са С. Стојиљковићем и Ј. Веселим); Психијатрија (уџбеник катедре за студенте медицине) где је аутор више поглавља.

Учествовао је у писању колективног уџбеника – Методологија истраживачког рада – поглавље под насловом: Истраживачки рад у психијатрији, инструменти и методологија.

Ликовно стваралаштво у психијатрији (у сарадњи са С. Миловановићем); Liezon-консултативна психијатрија (у сарадњи са М. Јашовић – Гашић. Зборник радова психијатара Југославије, Нови Сад.; Психијатријски поремећаји у трудноћи (Опстетриција – уредник Д. Динуловић).