Проф. др Бранислав В. Ђорђевић

Проф. др Бранислав В. Ђорђевић

Проф. др Бранислав В. Ђорђевић

Грађевински факултет

Проф. др Бранислав В. Ђорђевић, редовни професор Грађевинског факултета у Београду рођен је 1938. године у Скопљу, од оца Вељка, и мајке Милица, рођене Буквић. Гимназију је завршио у Крушевцу. Дипломирао је 1961. на Грађевинском факултету у Београду. Магистрирао 1967, и докторирао 1974. на истом факултету. Најпре радио у Институту за водопривреду. Од 1971. ради на Грађевинском факултету у Београду. Доцент (1975.), ванредни професор (1979.), редовни професор за групу предмета „Коришћење водних снага“ и „Водопривредни системи“ (1984). Предаје и предмет „Еколошки инжењеринг“.

Био шеф Катедре за хидротехнику, продекан и члан Савета Универзитета у Београду. Члан је Инжењерске академије Југославије од 2000. Као утемељивач Теорије водопривредних система, као нове гране Техничке кибернетике, предавао је на последипломским студијама на универзитетима у Београду, Скопљу, Сарајеву, Загребу, Љубљани, Мостару и Сплиту. Ментор за 22 магистарске тезе и 9 доктората на свим универзитетима у СФРЈ. Сенат Универзитета у Скопљу изабрао га је за Professor honoris causaе тог универзитета.
Члан је Комитета за водопривредне системе при Међународној асоцијацији за хидролошке науке, члан Међународне асоцијације за водне ресурсе, експерт Сектора за природне ресурсе Европског савета. Био је представник СФРЈ у Комитету за воде ОУН у Женеви, и председник Радне групе за развој метода планирања у водопривреди. Био је на студијским боравцима у више земаља. Уредник је часописа „Водопривреда“, члан редакција часописа „Електропривреда“ и „Наше грађевинарство“, председник Одбора за утицај брана и акумулација на околину, председник Комисије за праћење ХЕПС Ђердап.
Др Ђорђевић је водећи југословенски стручњак у области водопривреде и хидроенергетике и афирмисан светске експерт у области вода. Његово капитално дело објављено у САД (1993) – Cybernetics in Water Resorces Management, базна је монографија у свету из те области, цитира се у том својству и приказана је у водећим светским часописима, уз наглашавање ауторове улоге у формирању Теорије водопривредних система. Развио је савремене методе оптимизације и планирања вишенаменских хидротехничких система, те се сматра једним од најпознатијих светских експерата на том плану.
Област научног ангажовања др Б. Ђорђевића обухвата: развој нових метода планирања и оптимизације сложених водопривредних и хидроенергетских система, развој метода операционих истраживања у управљању системима, истраживања хидроенергетских потенцијала и метода њиховог коришћења у оквиру комплексних система, планирање хидроенергетских објеката, алокација поузданости водопривредних система сложених конфигурација, анализа утицаја хидротехничких система на еколошко окружење и изналажење мера њиховог адекватног усклађивања, израда планских докумената водопривреде.
Аутор је преко 260 библиографских јединица, из ширег спектра хидротехнике. Од тога, књига: 8 као једини аутор (једна издата у САД), две као први аутор. Најпознатије књиге: Коришћење водних снага I и II (Октобарска награда Београда за 1984), Објекти хидроелектрана, Тhe Water Recources of Yugoslavia, Водопривредни системи, Cybernetics in Water Resorces Management, Хидроенергетско коришћење вода. У страним часописима и публикацијама објавио 35 радова, у националним публикацијама 18 радова, у водећим националним часописима 53 рада. Учествовао са рефератима на 48 међународних конгреса и на око 70 домаћих скупова. У земљи и иностранству више пута су му повераване улоге генералног известиоца, или улога уводног предавача. Радови су цитирани у свету 69 пута, 9 пута у страним књигама. Научне доприносе дао је у више области. Једну групу чине радови у којима фундира основе Теорије водопривредних система. Развио je низ класа математичких модела за решавање задатака планирања водопривредних система (ВС), посебно у условима неодређености, теорију естиматора у процесу управљања ВС и разрадио више метода за подршку управљању, на бази експертних система. Разрадио је методику стратешких видова планирања, која је коришћена при изради свих водопривредних основа у СФРЈ и СРЈ. Другу групу чине доприноси у области хидроенергетике, у домену технички и економски искористивих потенцијала. Запажене доприносе представљају методе за моделирање хидролошких серија на више профила, за поузданије димензионисање система акумулације. Развија методе управљању ВС применом „меког рачунања“, фази приступом, методе за анализу обезбеђености испоруке воде из акумулација, за алокацију поузданости ВС сложених конфигурација, за моделирање еколошких процеса у језерима. Разрадио је методе економске валоризације водних ресурса, расподеле инвестиција и рангирања вишенаменских пројеката. Руководио је израдом највећих научних пројеката у области вода, водопривреде и хидроенергетике.
Активно је учествовао у планирању и реализацији највећих хидроенергетских објеката и водопривредних система у СФРЈ и више великих система у иностранству. Неки од најзначајнијих: оптимизације хидросистема на сливовима Мораве, Вардара, Врбаса, Неретве, Саве, ХС ДТД, ХС „Северна Бачка“, управљање банатским делом ХС ДТД, регулација Дунава, ХС „Колубара“, учешће у пројектима ХЕ Ђердап, ХЕ Грабовица, ХЕ Салаковац, ХЕ Мостар, ХЕ Бочац, ХЕ Вишеград, ХЕ Козјак. Урадио је водопривредне анализе и оптимизацију за низ изведених акумулација: Врутци, Гружа, Ћелије, Бован, Првонек, Стрежево, Козјак, итд. Као председник стручног савета или ревидент учествовао је у низу пројеката, од којих се издвајају ХЕПС Ђердап II, ХЕ на Морачи, ХЕ Бук Бијела, ХЕ Фоча, ХЕ на В.Морави, Савска каскада у Словенији, ХЕ на Врбасу, Вардару, Комарници, В.Рзаву.
Као водећи водопривредни планер Југославије био је највише ангажован на изради кључних стратешких планских докумената водопривреде Србије, Црне Горе и некадашње СФРЈ. Руководио је израдом Стратегије дугорочног развоја водопривреде Србије, обрађивач је дела који се односи на воде и водопривредну инфрастуктуру у Просторном плану Србије, и координатор ревизије при изради Водопривредне основе Србије. Аутор је студије о хидроенергетским потенцијалима СФРЈ, која је дуго била база за сва планирања у области енергетике. Добио је више националних признања, међу којима су и Октобарска награда Београда и Орден рада са златним венцем.