Проф. др Боривоје М. Радојичић

Проф. др Боривоје М. Радојичић

Проф. др Боривоје М. Радојичић

Медицински факултет

Проф. др Боривоје М. Радојичић, редовни професор Медицинског факултета у Београду у пензији, рођен је 1919. године у Велесу. Србин, православне вере. Отац Миливоје, правник, председник суда, мајка Стана Бујошевић, домаћица, обоје из Ужица. Гимназију је завршио у Скопљу 1938. године и исте године започео студије на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао, после прекида за време окупације, 1948. године. Учествовао у рату на сремском фронту. Специјализацију неуропсихијатрије завршио 1954. и исте године као стипендиста владе Србије проводи годину дана на последипломским студијама у Лондону, на Institute of Neurology National Hospital Queen Square, где је завршио свој рад „Субдурални хематом раног детињства“ који је рађен на материјалу болница Atkinson Morley i Hammersmith Hospital. По дозволи Декана Института користио је библиотеке те установе и Royal Society of Medicine.

За асисента је изабран 1954. године, за доцента 1960, за ванредног професора 1965. а за редовног 1971. године. Крајем 1957, у сарадњи са родитељима оболеле деце, оснива Друштво за помоћ деци са церебралном парализом, а једну годину касније оснива Центар за церебралну парализу у Београду уз помоћ градских власти. Исте године организује прво Одељење за дечју неуропсихијатрију за децу и омладину, које је касније постало прва Клиника за неуропсихијатрију за децу и омладину у овом делу Европе. Три године касније (1960) са родитељима ментално ретардиране деце оснива Друштво за помоћ које је развило сарадњу лекара са психолозима и дефектолозима и бољи увид медицине у организацију и руковођење специјалним установама.

На клиници којом руководи, организује Диспанзер и патронажну службу за дистрофичаре, а као члан управа удружења дистрофичара Београда и Србије, руководи организовањем и управљањем Центра за дистрофичаре Новопазарска бања, који је постао установа за продужно лечење ове категорије болесника.

Покренуо је питање стварања посебне установе за дијагностику и лечење цереброваскуларних болести и добио од декана Медицинског факултета задатак за израду елабората о организацији такве установе. На основу тога је отворен центар за цереброваскуларне болести и кардиологију, који је касније постао специјална болница. Као члан Иницијативног одбора и Матичне комисије за оснивање Дефектолошког факултета учествовао је у изради наставног плана и раду факултета.

Као члан делегације Министарства здравља, у Кувајту је одржао низ предавања 1969., после чега је уследио позив Емирата да организује неурологију за време двомесечног боравка 1971/72. године у тој земљи.

Поред сталног рада у функцији наставника Медицинског факултета у Београду, био је и професор на Стоматолошком факултету у Београду и Нишу, као и на Дефектолошком факултету у Београду. Био је директор Клинике за неуропсихијатрију за децу и омладину, директор Центра за церебралну парализу, Центра новопазарске бање и Центра за менталну хигијену при неуроаудиолошком одељењу.

На препоруку Декана, Института за неурологију у Лондону добио је позив од оснивача Америчке академије за неурологију, професора Бакера, да ради на клиници у Минеаполису, САД, где је затим радио годину дана (1960/61) на истраживањима у области мултипле склерозе и цереброваскуларних болести. Пет година касније, после нострификације дипломе, добија позив да на истој клиници ради као visiting professor у настави са лекарима на специјализацији и као лекар клинике са пуним овлашћењима.

Од 1981. године је један од 30 почасних чланова Америчке Академије за неурологију. Почасни је члан Друштва неуролога, психијатара и неурохирурга Бугарске, члан је редакционих одбора више медицинских часописа, члан Научног одбора Венецијанског неуролошког симпозијума и Југоисточно-европског друштва за неурологију и психијатрију са седиштем у Солуну и Грацу. Председник је Неуропсихијатријске секције СЛД-а у два мандата, оснивач је и први председник Секције за неуропсихијатрију за децу и омладину, оснивач је и први председник Савеза друштава за неуропсихијатрију развојног доба СФРЈ, доживотни је почасни председник истог Савеза. Доживотни је почасни председник Друштва за помоћ недовољно ментално развијеним особама и Друштва дистрофичара Србије. Био је организатор и председник Првог конгреса за неурологију и психијатрију развојног доба.

Редовни је члан Медицинске Академије СЛД и члан је Научног Друштва Србије. Говори енглески, немачки и француски. Добитник је Седмојулске награде за 1980. годину.

Руководио је радом више истаживачких пројеката које је финансирала Републичка заједница здравственог осигурања и Градски секретаријат за здравље: Епидемиологија менталне ретардације у Београду, Субакутни леукоенцефалитис, Етиопатогенеза церебралне парализе, Мијастенија у деце, Могућности запошљавања дистрофичара, Рехабилитација ментално ретардираних, Породица и епилептичко дете, Школске и радне способности епилептичке деце.

Објавио је 177 радова, 22 у иностраним часописима. Највећи број посвећен је проблемима епилепсије, цереброваскуларним болестима, мултиплој склерози у деце и одраслих, мијастенији, мишићним дистрофијама и питањима неуропсихијатријске заштите деце и омладине.

У области наставе посветио се стварању медицинске литературе из области неурологије за студенте и лекаре чиме је дао допринос образовању лекара и стоматолога. Томе је највише допринела књига „Клиничка неурологија“, која је први пут изашла 1962., а њено 13. издање из 1997. представља уџбеник неурологије на свим факултетима пређашње и садашњеЈугославије. „Неурологија за стоматологе“ и „Психопатологија за стоматологе“, испуниле су обавезе наставника на Стоматолошким факултетима, свака са по 4 издања.

Капитално дело „Болести нервног система“ са 4 издања (1985-1997), са 1330 страна намењено је лекарима на специјализацији и специјалистима неурологије, педијатрије, интерне медицине и психијатрије. Оцењено је као енциклопедијско дело.

Најновија књига „Општа и специјална клиничка неурологија“ (Београд, 1998, страна 584) резултат је и резиме дугогодишњег рада и искуства клиничара, наставника и истраживача и представља пресек неурологије у нас и у свету, носећи печат аутора.