Проф. др Александар Милојевић

Проф. др Александар Милојевић

Проф. др Александар Милојевић

Природно-математички факултет

Проф. др Александар Милојевић рођен је 1912. године у Берлину, а основну школу и гимназију завршио је у Београду 1930. године. Физику је студирао у Стразбуру, где је и дипломирао 1934. године. У Гетингену (Немачка) ради 1935/36., а у Француској од 1938. до 1939. године на феноменима површинског напона. Од октобра 1939. године до почетка рата био је асистент на катедри физике, где започиње радове у области лимунисценције. Рат проводи у заробљеништву, делимично у кажњеничким логорима. По повратку у домовину постаје члан Савезне комисије за ратне злочине, а као члан Војне мисије, представник Југославије у окупационим зонама Немачке. Од 1948. године је асистент Института „Борис Кидрич“ у Винчи. Докторску дисертацију је одбранио 1955. на Универзитету у Београду. Изабран је био за доцента на Природно-математичком факултету 1957., а за редовног професора 1972. године.
Године 1955. именован је за научног секретара у Првој међународној конференцији нуклеарне енергије у Женеви (ОУН). Постаје један од уредника Proceedings материјала Женевске конференције. Носилац је Споменице 1941., одликован је с десетак одликовања. Био је члан Лондонског института за физику, Америчког нуклеарног удружења, као и бројних других институција.
На катедри физике на ПМФ предавао је општу физику, а на постдипломским студијама интеракцију зрачења с материјом, основе јонизационих феномена у гасовима као и изабране партије из биофизике.
Најважнији радови којима је утицао на развој науке и праксе: написао је око 40 научних, 20 стручних радова, 4 монографије (студије), 5 уџбеника, 10 научно-популарних радова. Радови су објављени не само у домаћим, већ и страним часописима.
Најважнији доприноси су у следећим радовима: A largewindow rectangular beta Geiger-Mueller counter – Time analysis of Wilson cloud chamber expansions – Проблем аномалне емисије позитивних честица бета емитара, докторска дисертација Neutron investigation of magnon dispersion ionisotrophy in hematite (у коауторству).
Најважнији научни доприноси: Развио је методе маглених комора, експанзионе и дифузионе, са аутоматским регистрацијама, методе детекције (ГМ бројаче, халогене, пропорционалне, сциентилационе и полупроводничке), постављајући базу развоја апсолутних материја. – Значајни су доприноси из физике јонизованог гаса, у домену елементарних процеса судара електрона са атомима и молекулима; наставља истраживања јонизационих процеса у гасним детекторским срединама. – Истраживао је типове светлосних извора, процесе ексцитираних гасних средина, стимулисане емисије, ласере.
Велику бригу посвећивао је развоју млађих научних кадрова, и то у Винчи и на Природно-математичком факултету. Руководио је са око 40 магистарских и 30 докторских дисертација. Уређивао је више научних часописа. Сарађивао је с нашим оружаним снагама, као научни консултант и истраживач при изради новог и савременијег наоружања.