Др Драгомир М. Давидовић

Др Драгомир М. Давидовић

Др Драгомир М. Давидовић

Институт Винча

Др Драгомир М. Давидовић рођен је 05.08.1944. у селу Врби, општина Гацко, у Херцеговини. Основну школу завршио је у Ади а гимназију у Сенти, све разреде са одличним успехом. Као ђак истицао се успехом у различитим областима. Два пута је као гимназијалац  на математичким такмичењима награђен другом наградом Србије а једанпут другом наградом тадашње Југославије. Такође је током школовања добио више књижевних награда од којих два пута прву награду часописа Змај. Приликом уписа на студије ове прве склоности су превагнуле па се уписао на  Електротехнички факултет Универзитета у Београду, отсек за техничку физику, који је  завршио 1967. године.

У току студија био је један од најбољих студената у генерацији и два пута је награђиван за успех поводом Дана републике. Од дипломирања непрекидно ради у Институту за нуклеарне науке “Винча“, чији је био стипендиста. Тренутно ради у Лабораторији за заштиту од зрачења и заштиту животне средине, у звању научног саветника.

Последипломске студије завршио је на Природно-математичком факултету у Београду, где је 1972. године одбранио и докторску дисертацију под насловом “Енергија интеракције измене у атомским системима са слабо везаним електроном”.

Убрзо по запослењу у врхунским светским часописима објавио је своје прве научне радове, а од тада је са сарадницима објавио бројне радове из разних области како теоријске тако и примењене физике. Радови су почевши од најранијих имали значајан међународни одјек. Услед тога је током целе своје научне каријере често позиван да гостује у познатим светским научним установама. Тако је академске 1974 – 75 године као и два месеца 1977. године гостовао на       Queens University of Belfast (UK ),  године 1978 био је гост по позиву Физико-техничког Института Јофе, у тадашњем Лењинграду. Тих година као стипендиста   UNESCO-a       учествовао је на два Зимска колеџа о атомима, молекулима и ласерима у Међународном центру за теоријску физику у Трсту, а такође и на школи   “ New trends in Atomic Physics” – Les Houches, у Француској. У септембру и октобру 1999. године био је гост у Институту за некласично зрачење Хумболтовог Универзитета у Берлину. Крајем 2004. године био је гост у  Royal Melbourne Institute of Technology (Australia),   где је изабран за  Adjunct  Професора. Последњих година активно сарађује са Институтом Лебедев у Москви.

Са својим дугогодишњим сарадницима написао је и две књиге, “Есеји из физике“ и “Обновимо физику“.

Д. Давидовић је држао велики број семинара и предавања, како у нашим институцијама тако и приликом посета иностранству. Осим тога, једно време предавао је Математичку физику на Универзитету у Крагујевцу као и Математичку лингвистику у Филолошкој гимназији у Београду.

Од страних језика говори руски, енглески, немачки и француски. Повремено преводи чланке философско-политичког садржаја.

Драгомир М. Давидовић аутор је преко 100 публикација од којих 56 представљају оригиналне научне радове објављене у међународним научним часописима, који су цитирани преко 350 пута у SCI, и преко 50 пута у монографијама.

Научна активност др Драгомира Давидовића дала је значајне резултате у атомској физици; расветљавању неких принципијелних питања теорије релативности, као и у питањима заснивања квантне механике, посебно у формулисању квантне механике у фазном простору.

Његови најзначајнији радови у атомској физици су они који се односе на јонизацију дубоких атомских љуски релативистичким честицама. Јасан и чист теоријски приступ, заснован на класичним Мелеровим радовима, омогућио је да се створи општи модел, из кога се уврштавањем одговарајућих параметара посматраног атома могу добити поуздани подаци за цео периодни систем, што ове резултате чини у  извесном смислу референтним.

У области теорије релативности, ослањајући се на идеје Анрија Поенкареа и конкретизујући их, показан је конвенцијални карактер величине брзине светлости у једном смеру и одређена прецизна ограничење на слободу њеног избора по конвенцији.  Такође, користећи строге методе савремене логике, показано је да Борнов модел релативистичког континуума који води до Еренфестовог парадокса, противречи Ајнштајновим поставкама о понашању мерних штапова на диску у релативистичкој ротацији. Пошто нема никакве основе да се те поставке доводе у питање, то указује   да Еренфестов парадокс и није парадокс теорије релативности него слабост Борновог модела.

У формулацији квантне механике у фазном простору, чије је темеље поставио Вигнер, квантно стање се не описује вектором Хилбертовог простора  него обичном функцијом на фазном простору која је по свом карактеру налик на класичну функцију расподеле. У радовима који се односе на ову проблематику Д. Давидовић са сарадницима је успео да изгради формализам преко кога се на методолошки једноставан, директан и унифициран начин могу изразити све основне релације квантне механике коришћењем тих функција. Ово је важно због тога што су раније у веома дугом, готово полувековном временском интервалу, аналогне релације у конкретним посебним случајевима извођене без икаквог општег метода  и уз врло непрегледне процедуре. У литератури раније познати резултати, добијени су као специјални резултати овог новог општег приступа.Такође је показано да се увођењем унитарних оператора на фазном простору могу генерисати различите нове класе оваквих квазидистрибуција које могу послужити како у разјашњавању основа квантне механике и њених интерпретација тако и  у решавању конкретних проблема квантне оптике. Ови резултати су прихваћени као веома значајни у одговарајућим светским научним круговима.

Приметна карактеристика његовог рада је систематско истраживање појединих подручја физике које добија у завршној фази и педагошки значај. То је  добило и шире признање.  Тако је рад (Am. J. Phys. 64 (1996) 338) укључен у званични списак препоручене литературе за основни курс физике на Мериленд универзитету у САД, као и на Техничком универзитету у Дрездену. У часопису American Journal of Physics који велику пажњу посвећује и педагошким питањима рад (Am.J.Phys. 57(1989)312) увршћен је у скуп радова за памћење (memorable papers) који су бирани од свих радова објављених од настанка часописа  током читаве његове историје, а рад (Am.J.Phys. 59(1991)515) ушao је у ужи избор истакнутих чланака на ранг листи главног уредника  у његовој петнаестогодишњој активности (Editor’s choice).

За резултате у области заснивања квантне механике у фазном простору награђен је Октобарском наградом Града Београда 1993. године, док је 1999. и 2004. године добио годишњу награду Института “Винча“ за научни рад.