Проф. др Милан В. Митровић

Проф. др Милан В. Митровић

Проф. др Милан В. Митровић

Технолошко-металуршки факултет

Проф. др Милан В. Митровић, редовни професор Технолошко-металуршког факултета у Београду у пензији, рођен је 1929. године, у Београду, од оца Велибора, доцента Београдског универзитета и мајке Мирославе Путник, професора. Основну школу и гимназију завршио је у Београду 1935-47. Технолошки факултет, Хемијско-техно-лошки одсек, завршио је у Београду 1947.-53. Специјализацију из Пројектовања процеса и управљања процесима обавио је на одсеку за хемијско инжењерство Државног универзитета Мисурија, у Роли, САД. Докторирао је у области техничких наука на Технолошко-метарулшком факултету у Београду, 1965.-67. и 1970.-74.; научни саветник Института за општу и физичку хемију, Београд, 1994.-98. године.
Био је на студијском боравку у Макс Планк институту, у Гетингену, Немачка, 1960. и на Рајс институту, Хјустон, САД, 1985. Као научни сардник био је четири месеца на DECHEMA-институту. у Франкфурту, Немачка, 1974. године.
Члан је Извршног комитета Европске федерације за хемијско инжењерство (EFCE), 1973.-94. и председавајући радним телима EFCE, 1986.-88.; члан одбора за координацију светских хемијско-инжењерских федерација, 1986.-88.; председник Савеза хемичара и технолога Југославије и Комитета за хемијско инжењерство Српског хемијског друштва; члан Научног друштва Србије од 1988. и Инжењерске академије Југославије од 1998.; секретар Одељења за хемијско-технолошке и металуршке науке Инжењерске академије Југославије.
Публиковао је преко 120 радова у научним часописима (од тога 56 радова у међународним часописима); око 70 радова на конгресима и симпозијумима (12 пленарних и секцијских радова по позиву); руководилац више научно-истраживачких пројеката – највећи пројект „Феномени преноса у вишефазним системима“ (4 периода по 5 година, у просеку око 30 научних радника).
Важнији научни доприноси су: феномени преноса – комплексни гранични слојеви (ротирајућа и осцилаторна тела, развој дифузионих граничних слојева, велики Re-бројеви); филмски токови нењутновских течности; физичко моделовање преноса масе, топлоте и количине кретања. Динамика процеса – циклични сорпциони процеси; електротермичка десорпција. Сепарациони процеси – теорија двојних и вишеструких сепарација; мембрански мултифазни и вишестепени контактори; мембранска пертракција и персорпција. Хемијски реактори – мембрански и микрокапиларни каталитички реактори; некаталитичке реакције гас-чврсто. Управљање процесима – мултиваријабилни оптимални и суб-оптимални системи. Будућност хемијског инжењерства – општа предвиђања, нестационарни и периодични процеси, структурна интеграција процеса и процесне опреме.
Проф. Митровић је учествовао у организацији I и II Југословенског хемијско инжењерског конгреса, као и више других конгреса и симпозијума; промоција хемијско-инжењерских наука у свим деловима претходне Југославије (чланство у радним групама EFCE, истраживања, перманентно образовање); ментор за 24 докторске дисертације и великог броја магистарских и докторских радова; сарадња са више универзитета и института на истраживачком раду (Twence, Rice, Washington, DECHEMA, Марибор, Тузла, Нови Сад).
Руководио је или учествовао у више од 80 пројеката; широке консултантске делатности; 5 пријављених патената, а важнији пројекти су: развој више сензора за мерење влажности ваздуха; кристализација и калцинација алуминијум трифлуорида (развој новог флуидизационог система са интерним грејним елементима); развој нових електролитичких алуминијум оксидних мембрана за апсолутну микрофилтрацију; Материјали за десалинациона постројења (међународни пројект ЕЕЗ); производња ултра-чисте воде мембранским процесима; синтеза угљен дисулфида (побољшања у конструкцији реактора); покретно постројење за производњу инфузионих раствора (развој, пројект и изградња прототипа); развој, пројектовање и израда прототипова више уређаја за пречишћавање воде од РБХ загађења; двојна мембранска сепарација емулзија (развој); адсорпционо-јоно-измењивачко-хемисорпциона филтар хартија за комплексно пречишћавање воде (награда за проналаске, Љубљана 1984.); ултрафилтрација декстрана, сурутке и силика-сола (лабораторијских вода (полуиндустријски развој); производња ултра-чистих гасова; мембранско обогаћивање и пречишћавање метана; производња апсолутног етанола; развој и производња адсорптивне сепиолитске хартије за пречишћавање отпадних гасова (патент); развој мембранских трансверзалних модула са шупљим влакнима (патент); развој мембранских система за производњу двојних емулзија и микрокапсула (патент).
Проф. Митровић је добитник награде за проналаске „Борис Кидрич“, Љубљана 1984.; орден рада са сребрним венцем; повеља заслужног члана Српског хемијског друштва.