Научно друштво Србије – 30 година рада

Научно друштво Србије – 30 година рада

Prof. dr Perovic SlobodanНаучно друштво Србије овом књигом обележава три деценије свога постојања. Чин који охрабрује, чин који повезује. Различити по својим вокацијама, почев од природно математичких и техничких наука све до медицинско- биолошких и друштвених наука, чланови Друштва у протеклом периоду градили су свој научни опус на уједињеној савести и свести да у мозаику различитости постоје и заједничке тачке везивања. Та сазвежђа именују се речима: објективност и јавност знања и нових сазнања која су под сталном оптиком науке, као организоване и истинољубиве сумње.

Тај заједнички свод мисли и духовне слободе спаја нас. И то не само аксиомом и парадигмом провереног знања једне или друге дисциплине, већ асоцијацијом легитимне вере у наступање већег степена научног прогреса у остварењу свеопште природне и социјалне правде као стожерне врлине, индивидуалне и заједничке.

Правда комутативна, као аритметичка пропорција (једнако у једнаким случајевима) и правда дистрибутивна, као геометријска пропорција (дељење заједничког добра), наџивела све векове од антике до наших дана, ево је и данас са нама и у нама, на сваком кораку научног стваралаштва и на свакој од тридесет година живота и рада Научног Друштва Србије. И отуда, као што је правди и појединачној правичности – насиље најгори противник, тако је и науци свака догма, њен антагонист и њена антиномија која злоћудно затвара богатство живота Науке и целину Правде.

А та догма, без обзира на временске и просторне меридијане, увек долази када чулност надјача умност, када у свету паклене неслоге физичко насиље надвлада аргумент научне мисли, када ноторни природни и социјални факт изгуби битку у рату „душе са тијелом“. Бар ми, као ћелија ове цивилизације, то добро знамо и осећамо сву тегобу те реалности.

Време које своју научну мисао затвори у „молитвеник“ било које врсте, у лабиринт различитих дискриминација по рођењу или убеђењу (у погледу расе, боје, пола, језика, вероисповети, политичког или другог мишљења, националног или друштвеног порекла, имовине, рођења или других околности), није време науке већ догматске нетолеранције која за собом оставља пусто острво достојанства живота. То је време свесних или несвесних кривоклетника, време у коме чак и концентрисане асоцијације знања постају жртве заблуда које собом односе индивидуална и општа добра, која односе наше природно право на живот и наше природно право на самосвесну слободу.

И по томе: данас, можда више него раније, нашем свеукупном бићу потребно је више научних знања и сазнања о нама и нама ближњим, јер смо сви део и дело природе, једнаки у доласку и једнаки у одласку.

Тај неугасиви мотив инспирише нас да у раду Научног Друштва Србије, данас са знатно увећаном породицом научних ауторитета (број 100, свакако чини импозантну целину), покушамо да пронађемо путеве већег степена умности у различитим областима и да се својим научним идентитетом и интегритетом нађемо на ступњевима појединачности али и пространствима општости и да, истовремено, дођемо у корак с другим научно развијеним срединама, како би спознали себе и свет у коме смо.

Научно Друштво Србије у том смислу већ има изграђену традицију засновану на научном спису и опусу, публикованом и предоченом научној јавности. Садржина ове књиге, између осталог, сведок је те традиције која чини активну легитимацију Друштва пред очима опште јавности.

Ако такав рад тренутно или трајно пролази изван друштвено релевантне пажње, то онда неминовно значи да матица друштвеног збивања није на потребном степену знања, да је она окренута тренутним ефектима или другим афекцијама, а не објективним законима природе и друштва. Тада, биће потребно још доста времена да се умност и чулност сједине на неким већим градацијама културе и културног збивања.

То није питање тренутног избора или одлуке, већ исходиште процеса различитих детерминанти као што су: степен филозофске просвећености, морална заснованост, економска конституција, политичка еманципација, традиција општих правила понашања, техничка цивилизација. Сажето, те детерминанте носе заједничко име – ступањ културе као знак „историјске нужности“ одређене заједнице.

Полазећи од ове датости у Научном Друштву Србије и његовом домусу не влада ничија патриа потестас, ничија власт нити било чији налог, већ само налог савести и научно провереног знања, снага бољег аргумента у хипотези толеранције као израза духовне слободе и одговорности у демократском образовању воље, без обзира на бројност или малобројност научно образложених позиција.

И зато, у Научном Друштву Србије нема статусних или било којих других подела на чланове једне или друге скупине, како се то обично чини у неким другим сличним или несличним асоцијацијама. Начело примус интер парес, рукоположено рационалном слободом чланова Друштва, овде је добило своје пуно и право место.

Разуме се, члан Друштва може бити онај истакнути научни ауторитет који је својим научним делима утицао на развој теорије односно праксе и по том основу стекао значајан углед у земљи и иностранству. Али, изнад свега стоји атрибут научне савести, духовне слободе и одговорности, толеранције као израза демократке културе. Само таква својства чланова Научног Друштва могла су уродити плодом који је и овом књигом представљен јавности.

Према томе, бити члан Научног Друштва, поред поменутог статутарног критеријума, значи бити истинољубив и мирољубив, помирљив, трпељив и сношљив, обзиран према другом или другима који припадају већини или мањини. А то значи, изнад свега, својим моралним и свеукупним интегритетом, бити одан свом и општем знању, својој научној савести.

У науци, нико нема право да себе ставља изнад другог, и да плурализам живота претвори у монизам догме и своје ауторитарности. Јер, такав затворени несистем никада неће стићи до „ученог незнања“ као крајње тачке релативности нашег битисања и ограничене могућности наше умне и физичке природе.

Заснивајући свој тридесетогодишњи опус на својствима високо развијеног индивидуалног и заједничког ума и разума, Научно Друштво Србије ће наставити свој одабрани пут. То је прави начин да се одазовемо нашем дугу савести који имамо према онима који су били пре нас, а посебно према члановима Друштва који неминовношћу природних закона нису више физички међу нама, као и према онима који ће доћи после нас. То је наша свеукупна и основана жеља.

И зато, нека Научно Друштво Србије у предстојећим деценијама понесе и трајно носи речи које му сви данас заједно упућујемо: виват, цресцат, флореат.

О Савиндану 1999,
У Београду

potpissp2

 

 

Проф. др Слободан Перовић
Председник Научног Друштва Србије